Deo eseja Marsela Rifoa “Sve što nikada ne bi trebalo da znate o seksualnosti vaše dece”.
Osmehom dete ulaže psihičku energiju jer deluje kao prvo društveno ispoljavanje prema bliskom okruženju.
Naravno, postoje i drugi znaci: govor tela, pomeranje, način da se uhvati pogled, kmečanje, gugutanje…
Svi ti znaci mogu se pronaći i u životinjskom svetu, no samo jedan je specifičan za ljudsku vrstu, a to je osmeh.
Osmeh predstavlja ono što Rene Špic naziva prvim organizatorom psihičkog života deteta – namerni osmeh javlja se oko trećeg-četvrtog meseca i predstavlja početak prepozna vanja majke kao ljubavnog objekta.
Taj prvi organizator u neonatologiji se smatra i dobrim znakom: osmeh, neurološki signal, pokazuje da mozak dobro radi. ako se beba osmehu je, znači da je zdrava.
Normalno će se razvijati i samim tim će biti srećna. Maze je, ljuljaju, pevuše na uvo, unose jednu poetsku dimenziju u hipertehnički i hipermedikalizovani svet neonatalogije. Preko osmeha roditelji ponovo zadobijaju svoje dete.
Tokom života taj osmeh neće prestati da se preobražava, da se poboljšava. Osmehujemo se ustima ali i očima. Preobražava se čitavo lice, a učestvuje i telo, ostvarujući tako komunikaciju, smirenost, zadovoljstvo.
Osmeh čini deo seksualnosti, i već od prvih dana života on je polan. Ne osmehujemo se isto devojčici i dečaku.
Roditelji koji su se osmehivali svom prerano rođenom detetu doživljavali su ga kao dečaka ili devojčicu, postavljajući tako temelj njegovom polnom identitetu.
Oni koji nisu reagovali na taj neurološki znak, na izvestan način prepuštali su dete medicinskom osoblju: nije bilo ni dečak ni devojčica već nedonošče, skoro aseksualno.