Lekovito za psihološke probleme je povećanje svesnosti o sopstvenim motivima, osećanjima, mislima, postupcima, percepciji. Što smo manje svesni, više smo u vlasti svog nesvesnog, zaglavljeni u stare obrasce koji nisu dobri.

Simptomi govore.
Ono što nismo mogli da mentalizujemo, o čemu nismo u stanju da mislimo, pretvara se u telesni simptom ili se odigrava u odnosima. Širenjem svesnosti, povećava se kapacitet za misleći deo koji nije odsečen od osećanja. Tek onda možemo da imamo iskustvo emocionalnih uspona i padova bez prenaglašenog stanja neshvatljive panike ili tuge.. Ne povređujemo one koje volimo niti smo privučeni onima koji nas povređuju.

Čega bi trebao da se setim?
Ne, to nije neko zaboravljeno dečije sećanje. To je nekada korisno, ali je retko rešenje. To je pre uspostavljanje ponovnog kontakta sa specifičnim iskustvom koje je bilo izbegavano i koje je ipak progovaralo posrednim putem, kroz simptome.

Neko sklon nasilju bi trebao ne da se seti ko ga je mučio (ako jeste), nego da dođe u kontakt sa osećanjem straha od poniženja i bespomoćnosti. Samo na ovaj način će uspeti da prestane stalna potreba za kompenzacijom za ove strahove, na primer, insistiranje na stalnoj kontroli ljudi i situacija. Pokušaj da se povlačenjem u dobrovoljnu izolaciju reši pitanje kontrole, donosi samo nove probleme – fobije i napade panike. Razmislite o sledećem: da bi se prevazišli ovi simptomi, osoba se mora suočiti sa upravo onim oko čega su se odbrane organizovale da bi ga zaštitile – mora se sresti licem u lice sa svojim potisnutim strahovima. Neophodan je odnos sa terapeutom koji omogućava dragoceno korektivno emocionalno iskustvo.