Alisa u zemlji čuda je slikovita metafora konfuzije i neizbežne izgubljenosti u emocionalnom.
Razumevanje i prihvatanje sopstvenih osećanja pruža nam uvid superiorniji u odnosu na moć mišljenja koje proizvodi stavove.
Naš emocionalni život je opremljen specijalnom telesnom i mentalnom inteligencijom. Od početka bivstovanja, mi prvo osećamo, a onda i mislimo. Da bi razumeli sebe i druge, moramo da se uhvatimo u koštac sa izmešanim osećanjima ljubavi i mržnje, žalosti i besa, ljutnje i straha.
Poznavanje sopstvenih osećanja uključuje prihvatanje potrebe za drugima i nedostatak samodovoljnosti. Ta spoznaja nas čini ranjivim za dogadjaje koje ne možemo da kontrolišemo.
Tako dolazimo do značajnog obeležja osećanja -ambivalentnosti. Od samog početka ljubav je pomešana sa gorkim razočarenjem da nam drugi trebaju da bi preživeli i razvijali se, ali da ne možemo da kontrolišemo njihovo kretanje.
Naša potreba za drugima se neizostavno zaogrće negativnim sudom i sramom, jer upućuje na naš nedostatak kontrole. A to nas suštinski čini humanim bićima.
I prihvatanje te potrebe za drugima je ključno za psihološki razvoj. I kao što je frustracija neophodna za osećaj zadovoljstva, tako je i naša potreba za drugima esencijalna za osećaj kontrole.
Rana iskustva deteta, prvih nekoliko meseci, su formativna za razvoj svih ovih kapaciteta.
Uspešnim roditeljima polazi za rukom, između ostalog, da probude i dva osećanja kod deteta: da je omnipotentno i da je suštinski zavisno.
U takvoj sredini može da se razvija medjuzavisnost i poverenje. Onda se vremenom omnipotencija rastvara, jer postoji iskustvo da su tu drugi na koje se može osloniti i da dete neće biti ostavljeno u stanju potpune bespomoćnosti. Sa ovog mesta se vuče kapacitet da se izdrže krize ambivalencije.
Suprotan scenario, u kome nije bilo dovoljno podržavanja ili je bilo izuzetno kontrolišuće i intruzivno, daje dete koje zavisi od sopstvene omnipotencije, zahtevajući perfekciju od sebe i ne tolerišući nesavršenost drugih.