Od početka, bazična osećanja sa kojima dolazimo na ovaj svet, kao što su potreba za drugima, potreba da pripadamo, koja mogu da se razviju u kapacitet za ljubav, paralelno postoje takozvana negativna osećanja, kojima se dete brani od „bačenosti“ u svet, potreba da drugi sadrže loša osećanja i da se okrive za uskraćenja i frustracije.
U povoljnom ishodu, beba vremenom, sopstvenim naporom i dovoljno dobrim iskustvima sa svojom okolinom, gradi kapacitet da toleriše suprostavljena osećanja, da voli svet oko sebe iako je i dobar i loš.
Bes dolazi kasnije tokom razvoja kao mnogo kompleksnije osećanje. Iako ima odbrambeni karakter i uvek pretpostavlja drugu osobu na koju je usmeren i pretpostavlja čin nepravde ili povrede, bes ima pokretački karakter i predstavlja paradoksalno izraz nade da se naneta nepravda može ispraviti.
Ipak, najčešće je neprepoznat kao deo duboke unutarnje dinamike koja određuje unutarnji ritam i odnose sa drugim ljudima kroz ceo život.
Doživljaj sebe i drugih je povezan sa nesvesnim očekivanjima i aktivnom fantazijom o sopstvenoj posebnosti i potrebi da se dešavaju dobre stvari i dobra dela, narcistički deo koje i štiti, ali ipak sprečava da se osvoji realniji doživljaj sebe i drugih.
Tako bes nije uvek izraz stvarne povrede, nego pre pozicija povredljivosti jer svet nije ispunio očekivanja. I tendencija lake zapaljivosti je povezana sa osećanjem nesigurnosti ili nemanja kontrole, bazične ili omnipotentne.
Onda bes služi da se povrati doživljaj kontrole, u realnosti, iluzija kontrole.
Bes je akutan, najopasniji i najviše oštećuje u intimnim relacijama.
Bliski odnosi su vitalni za doživljaj sebe i preovlađujuća osećanja i od njih zavisi mogućnost razvoja koja traje ceo život.
Što smo bliskiji sa nekim, više smo investirani u tu osobu i mogućnost da budemo izdani je ogromna.
Da bi bili intimni sa nekim, pretpostavka je da možemo da imamo poverenje, što podrazumeva ranjivost. Otvorenost podrazumeva određen stepen prepuštanja, slobodnog pada, koji podrazumeva prihvatanje određenog stepena bespomoćnosti.
Iako nije tipično da biramo kome ćemo da verujemo, ali ipak određena doza volje je svestan izbor. Ranjivost i bespomoćnost u slučaju frustracije, bez ojačanog kapaciteta da se izdrži frustracija, lako prelaze u ljutnju i bes.
I tako se lako nađemo u poziciji da kao odrasli odbacujemo kandidate za partnera, ne zato što su pogrešni, nego zato što se čine premalo izuzetno balansirani, zreli, razumevajući i pouzdani.
I u potrazi smo za ovakvim više uzbudljivim drugima, ne zbog uverenja da ćemo sa njima živeti bolje, nego iz nesvesne potrebe da budemo manje frustrirani.
Proces prihvatanja sopstvenih ograničenja je povezan i međusobno uslovljen sa prihvatanjem ograničenja drugih.
Iako je mnogo lakše i prihvatljivije kriiviti druge, napad na druge je uvek napad na povezivanje i paradoksalno napad na sebe.
Lako je biti mrzovoljan. Teško se izvući iz tog začaranog mentalnog kruga.
Ovaj proces je bolan ali neophodan u razvoju kapaciteta koji podrazumeva ponavljanje kroz ceo život, sposobnosti da se oprašta drugima i sebi.