O psihoterapiji

Sigurno ste nekada videli kako je vaš prijatelj depresivan. Verovatno ste mislili kako nema ni najmanje razloga za to i pitali se kako on to ne vidi. Zašto nije dovoljno da mu to kažete, date neku knjigu o depresiji i rešite problem? Zašto on to ne može da uradi sam?

Kratak odgovor bi bio da je to suviše bolno. Verovali ili ne, vaš depresivni prijatelj je zapao u depresiju, delimično i zbog toga što je lakše biti depresivan, nego se suočiti sa stvarnim uzrokom problema.

Lakše mu je da veruje da je sve oko njega ili u vezi sa njim bezvredno. Depresija zato i izgleda sa strane tako iracionalna, jer je u stvari zamena za nešto drugo, odvlačenje pažnje. I tako možete sa nevericom da gledate kako jedan zgodan, mlad, uspešan čovek posrće pod teretom svog uverenja da je bezvredan i da nema ništa.

Važno je da razumemo da se ovakav obrazac ponašanja i osećanja ne bira svesno i svojom voljom. Nesvesno je ključ razumevanja zašto psihoterapija. Kao što se i problem stvorio na mestu izvan naše svesnosti, tako se tamo nalazi i rešenje za kojim se mora posegnuti. U suprotnom, nema trajne i suštinske promene. Razumevanje na intelektualnom nivou nije dovoljno. Lični uvid je deo procesa emocionalne prorade i divan plod psihoterapije.

Na žalost, ovakva vrsta učenja uvidom je teška i razlog zašto se ne može završiti za par seansi. Paradoksalno, najviše se opiremo tamo gde je najpotrebnije da se promenimo. I to proces promene čini tako zahtevnim. Ta činjenica delimično objašnjava zašto cvetaju kratke forme i mekdonald terapije.