Rene Dekartova maksima “mislim, dakle postojim”, smestila je um zapadnog čoveka na pijedestal i nametnula ga kao vrhovnu vrednost. Nažalost, ova vrsta prejake identifikacije ima evidentno loše posledice po zdravlje današnjeg čoveka.

Bez sumnje, um je sposoban da stvara veliku lepotu kroz svoj stvaralački aspekt, ali, kada je ostavljen sam sebi, ima tendenciju da ponavlja neprijatne misli; da neprestano pravi planove, projektujući se u budućnost ili u prošlost. Rezultat je da mnogi umovi nisu sposobni da žive realni život ovde i sada.

Nedostatak usmerenosti, pažnje, koncentracije vodi u nemogućnost svesnosti postojanja. Moderan čovek ima na raspolaganju neograničenu količinu informacija i pretvara se u ili u žderača informacija ili podleže izazovu da gledanjem gotovih slika ide ispod minimalnog radnog kapaciteta. Time se menja hemijska, neurološka struktura uma, koji postaje pasivni receptor.

Kao jedna od mogućih posledica, najčešće se javljaju depresija i razne vrste ovisnosti. Prekomerna težina, gojaznost je u sve većem porastu u celom svetu.

Moguće je da naši umovi kao i naša tela postaju gojazni, bolesni zbog nedostatka pravilne nege i aktivnosti. Gledanje beskrajnih, besmislenih serija i programa, ukida mogućnost komunikacije, kako sa drugima tako i sa našim unutarnjim svetom.

Čitanje knjiga koje stimuliše desnu hemisferu mozga i kroz proces vizuelizacije stvara slike na unutarnjem ekranu uma je prava gimnastika za um. Ili sedenje u tišini, zatvorenih očiju usmerene pažnje na unutarnji svet barem na desetak minuta, imalo bi efekat resetovanja. Nažalost, gotovo je u potpunosti zamenjeno tekstovanjem i fejsbukovanjem i stalnim okretanjem ka spoljašnjim stimulusima, gotovim slikama iz ćorave kutije- televizora.