Ako je glavna ideja savremene psihodinamske psihoterapije lečenje odnosom, koje podrazumeva prisustvo dve osobe, stvaranje prostora za kompleksan proces svesne i nesvesne razmene, prisustvo dva uma i dva tela, stvaranje analitičkog trećeg, prelazak na kontakt preko ekrana ima u pozadini razne sadržaje…
Paradoksalno, odvojeni u zasebnim, sopstvenim prostorima, sada zajedno kreiraju seting i određuju granice.
Dali je to nova simetričnost ili nužno zlo?
Mislim da se često pacijenti osećaju prepuštenim sebi, dodatno opterećeni svojim matriksom.
Možda je vredno podizanje tih pitanja bez očekivanja pravih odgovora. Ili dobiju novu slobodu da se bolje izraze, bilo verbalno ili neverbalno.
Kako se naši pacijenti osećaju kada znaju da su i njihovi terapeuti u stresu? Dali se brinu za svoje terapeute, pogotovu starije, ili se brinu za svoj prostor kod terapeuta, dali ga ima dovoljno ili je ugrožen sopstvenim potrebama i problemima.
Transferna pitanja su uvek osetljiva jer kao da naglašavaju značaj terapeuta a ne pacijenta, iako je poenta prepoznavanje starih, dubokih obrazaca i relacionih modli.
Kako god manjkava i pod pritiskom raznih nedoumica, psihoterapija u doba korone, kao i u običnom bivstvovanju, jeste kontakt, dragocen i smislen, struktuirajući, onoliko koliko to zajedno stvore dva uma, čija tela reprezentuju dva lica na ekranu.